DayByDay

 

Kada sam pre nekoliko dana došla po svog sina u vrtić, vaspitačica mi je, vidno uznemirena, prepričala upravo odigranu scenu sa mojim sinom u glavnoj ulozi, tokom koje on prilično snažno udara jednog dečaka “iz čista mira”. Događaj me je, naravno, potresao, a na pitanje: “Zašto si to uradio?” dobila sam jednostavan odgovor: ”On je udario A.” “Pa?” – upitah ja. “Pa, A. je moj drugar” – reče on, a ja zanemeh. Ova deca imaju 3,5 godine i onaj divan miks borbenosti, pravdoljubivosti i empatijske požrtvovanosti koji je, verujem, svojstven ljudskoj prirodi, a tako se lako izliže u odrastanju.

 

Odjednom, setila sam se svega: kako sam se potukla u vrtiću sa dve sestre bliznakinje, simultano, jer su treći put odbile da mi vrate MOJU igračku; nezgodnih pitanja javno postavljenih učiteljici, na temu njenog nepravednog favorizovanja pojedinaca; jedne obične partije Između dve vatre sa društvom iz kvarta, kada je pobeda bila pitanje života il' smrti... Ako se dobro sećam, skoro svi smo bili takvi. Pa gde smo nestali? Zašto smo pognuli leđa i uvukli glave u ramena? Da bismo lakše primali udarce?

 

Nedavno je bio Međunarodni dan ljudskih prava i ja sam, konačno, odlučila da saznam šta mi je to, kao građaninu sveta, rođenjem zvanično pripalo, te pročitah Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, od početka do kraja. Od A do Š, Deklaracija ima samo 30 članova koji staju na pet A4 stranica umereno gusto kucanog teksta. Hoću da kažem, može da je pročita i ono opismenjeno čeljade koje u čitanju baš i ne uživa. I svakako bi trebalo, možda baš sada i ovde (pdf).

 

U današnjem savremenom društvu ne poštuje se nijedan član Deklaracije, a pojedini se vrlo ozbiljno krše. Ne verujem da ova činjenica bilo koga iznenađuje, ali verujem da još ima onih koje će isprovocirati da preispitaju svoje misli, postupke, reakcije, težnje, osećanja, odnose, verovanja... Kao što je mene. Nakon preispitivanja, došla sam do sledećih zaključaka: živim uskraćena za mnoga prava (#fail), a nekolicu prava i sama uskraćujem drugime (#mefail) što je za mene bolno, ali i korisno saznanje jer mi daje mogućnost da se promenim. Takođe, neka prava sama sebi uskraćujem !?! (#epicfail).

 

(preuzeto sa www.sportin.ba)

 

Ne prođe nijedno jedino jutro, a da me u srpskim dnevno informativnim novinama ne dočekaju naslovi poput prošlonedeljnih: “Drama ispred Agencije za privatizaciju - Sprečen skok radnika s krova petospratnice”; “Zaposleni u Dnevnik Holdingu nastavljaju štrajk glađu”; “Sedmi dan blokade međunarodne pruge Beograd-Niš”; „Budimka blokirala Požegu”; “Poslodavci kriju povređivanja u firmi - Posle povrede na radu slede otkazi”... Moja kratka analiza: Država (WTF is that?) odavno ne vodi računa o svojim građanima, ako nisu političari. Poslodavci su postali neorobovlasnici i formirali novu društvenu kastu. A zbunjeni radnici ispaštaju, rade bez plate, ne smeju da se razbole jer nemaju zdravstveno osiguranje, trpe jer nemaju hrabrosti, siromaše, gube se, pucaju po šavovima.

 

Braćo i sestre ljudi, borite se za svoja prava, jer se niko neće boriti umesto vas!!!

 

U Deklaraciji lepo piše “da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima; da se niko ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti; da se niko ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju; da svako ima pravo na rad, slobodan izbor zaposlenja, pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti; da svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu”. Dajte, izvucite glave iz peska, delajte, suprotstavite se, izoštrite onu vatrenu borbenost koju ste živeli u detinjstvu! Ne čekajte da samo prođe, ne trpite iz straha, imajte na umu slobodu izbora i mogućnost promene. Ima li dobrovoljaca?

 

Evo, ja krećem prva - za primer. Pozivam se na Članove 22, 23, 24 i 25. U sledećem javljanju biću više čovek sa manje poslodavaca-neorobovlasnika na svojoj grbači.

 

(preuzeto sa www.blic.rs)

 

Who's next?

 (Dalje)

Probudim se noćas. Mrak, mukla tišina, nemam pojma koliko je sati, samo (ne) vidim i čujem svi spavaju. A šta je sa mnom? Da vidimo: ništa me ne boli, nisam žedna ni gladna, ne piški mi se i ne kaki, nisam pod utiskom lošeg sna. Ipak, nešto me muči. Šta, šta, šta... WTF, u sred noći probudi me online reputacija!!! Uf, ne, možda da, ipak ne, frrr, definitivno da, ne bi valjda, ma bi kako ne bi, hmh... I tako sve do zore

 

Šta je, uošte, reputacija? Prema rečniku srpskog jezika ova reč potiče iz latinskog jezika i znači „ime, glas; naročito: dobar glas koji neki čovek uživa, ugled, uvažavanje". OK. Ali može li jedan čovek da ostvari različite reputacije među različitim grupama ljudi sa kojima komunicira? Ako je odgovor „Može!“ (što ću, na koncu, sebi morati da priznam) nameću se sledeća pitanja:

• Da li su različite reputacije iste osobe održiv sistem?

• Koja od tih reputacija zaista oslikava njegov lik i delo?

• Da li je to u redu?

• Budući da u stvaranju različitih reputacija može pomoći (i, uglavnom, najviše pomaže ) i korišćenje interneta, da li je takva upotreba neta, naročito društvenih mreža, legitimna ili je odmah možemo nazvati zloupotrebom?

(fotografija preuzeta sa sajta www.ambasador.ch)

 

Da li vam se nekad desilo da vas ljudi koje odlično poznajete i svakodnevno srećete u offline životu, jednostavno izbegavaju u online svetu? Kad se npr. sretnete na Facebook-u ili na Twitter-u prave se da vas ne poznaju. Kako to protumačiti? Pretpostavljam da takvi likovi smatraju da poznavanje vas nije dobro za njihovu „online reputaciju“. Ili žele da vas eliminišu, jer ste svedoci njihove (nezavidne) offline reputacije koje žele da se otarase na putu stvaranja nove, poboljšane internet verzije svoje ličnosti.

 

Takođe, neki od njih primenjuju i obrnutu formulu - juče ste razmenili par reči na nekom forumu ili društvenoj mreži, a danas vas svojataju i hvale se da ste najbolji drugari, jer procenjuju da je poznavanje vas veliki + za njihovu offline reputaciju. U svim navedenim slučajevima, radi se o fejkerima (eng. faker - varalica, onaj koji laže, obmanjuje, podvaljuje, falsifikator, imitator).

 

Primećujem da ljudi koji nisu zadovoljni sobom, svojim životom i reputacijom u offline svetu, ZLOUPOTREBLJAVAJU život u online zajednicama za lečenje svojih frustracija i kompleksa, prepoznavši šansu za ponovno rođenje i odrastanje novog ja, prema sopstvenim predstavama o tome kakve bi ličnosti želeli da budu. U tom smislu, puno toga je moguće (mali postaje velik, glup postaje pametan, ćelavci imaju kovrdže do pola leđa...), ali nije sve i nije zadugo. Informacije i saznanja o jednoj osobi i njenom privatnom i profesionalnom životu prelivaju se iz on u offline svet i obrnuto. I tako dolazi do njenog raskrinkavanja.

 

Ovi ljudi lažu sebe i druge i čine svojevrstan zločin za koji će, pre ili kasnije, morati da odgovaraju i odleže zasluženu kaznu. Jer, prema staroj narodnoj „u laži su kratke noge“, nemoguće je pobeći od neistine koja mora da izađe na svetlost dana, pre ili kasnije. Ili kako me je sinoć podsetio @milosdjajic na Twitter-u: “Mozes lagati sve ljude neko vreme ili neke ljude sve vreme, ali ne mozes lagati sve ljude sve vreme” (via @ljutomir)

 

 (ilustracija preuzeta sa sajta www.crofriends.com)

 

O značenju i važnosti online reputacije slušam, gledam (@GagaDjermanovic), čitam (@PRSrbija) i učim (@varagic) svakodnevno. I dolazim do sledećeg zaključka: moja online reputacija je moje ogledalo. To sam STVARNO ja, ličnost sazdana od jedinstvene prirode, (ne) znanja i (ne) iskustva, navika, ograničenja, slabosti, slika iz detinjstva, emotivnih zapisa u duši, tragova iz prošlosti, želja i vizija, onog što sam do sada uradila ili nisam uradila, što sam rekla ili prećutala, ali svakako pomislila. I po čemu se ona, zapravo, razlikuje od moje offline reputacije­? U suštini, ni po čemu, jer se trudim da budem iskrena u svemu što radim i mogu da se potpišem i zapljunem iza svakog učinjenog dela ili napisane reči! Zar ne bi trebalo tako da bude? Ili nisam taj dan bila u školi?

 

Istina, budući da mnogo duže postojim u off nego u online svetu, moja offline reputacija je kompleksnija, bogatija, zasnovana na većem broju karaktera, dela i odnosa. Ali, to ne znači da je moja online reputacija drugačija. Ona je samo još uvek u pelenama. I, u najvećoj meri, zasnovana je na nekim mojim aktivnostima u offline svetu, odakle su se informacije, prirodno, pretočile.

Ja ostajem ista osoba i kada kliknem „sign in“. I zato šaljem poruku: Ljudi, prestanite da živite virtuelne živote na internetu – online svet je stvaran!

Znam da bolujem od dečjih bolesti koje nisam preležala (@varagic ili od sindroma meksičkih sapunica ). Ako me čuje neki pedijatar koji prepoznaje ove simptome, neka mi prepiše terapiju, please. Unapred zahvalna

E, taaaaako. A sad, odoh na spavanje, zzzzzzzzzz.

Ovaj tekst je stara fora, ali budući da je u kontekstu bloga, ne mogu da odolim...

Probudila sam se. Umila se brzo, pomuzla krave, dala jesti kokošima i zečevima, isterala koze i krave na pašu.
Probudila sam decu, napravila im doručak, spakovala ih za školu, odvezla ih u školu, pokosila travu.
Otišla sam na posao, posvađala se sa poslovodjom, izbacila ga napolje iz ofisa, uradila njegov i svoj posao, zaradila novce.
Došla sam kući, iscepala drva, skuvala ručak, podigla decu u školi, nahranila ih, platila porez na prihod, otisla na njivu obraditi kupus i krompir do mraka i u poslednji cas stigla na frizuru.
Vratila sam se kući, uterala krave i koze u štalu, napoila ih, spremila deci veceru, okupala ih i stavila krevet.
Oprala mašinu veša, platila račune i obnovila osiguranje za auto putem net bankinga, pregledala poštu, objesila veš, pojela komadic starog hleba sa medom i cajem.
Kad sam se konačno spremila krenuti leć', pade mi na pamet:
''AJME UŽASA! Moj muž! Celi dan leži na kauču neizjeban!!!''

Ne znam kako, kada, ni zašto, ali znam da sam se iz samosvesne, odvažne, strastvene osobe pretvorila u plašljivu, opreznu, introvertnu zicerašicu. Preformulisala sam se. Nešto kao promena agregatnog stanja... Iz čvrstog u gasovito.

Nestadoh!

Jesam li jedina kojoj se to dogodilo? Nisam čula za sličan slučaj u svom okruženju. Ipak, ne verujem da je ovaj fenomen natprirodan. Verujem da ljudi ćute o sebi ili se ne zagledaju u sebe i ne postavljaju pitanja. Samo žive, tek tako, rasplinuti...

Imam muža. On je, definitivno, u čvrstom stanju. Biće da se čvrsto i čvrsto odbijaju, kao plus i plus, pa se moje čvrsto vremenom dekomponovalo, prirodom pola. Hmmm...

Imam i sina. Čvrst, na oca. S njim sam u plus-minus odnosu. Još uvek.

A da mi vidite majku! Stena. Kamena gromada. Istina, lako se kruni po površini, ali ostaje jednako stamena.

To su “moji” ljudi. Naravno, oni nisu odgovorni za moje raštimavanje, Oni su samo takvi, veliki i divni u svojoj svojosti. Kriva sam ja, što sam pokušavala da budem njihova a oni moji. I da tako svi budemo naši, a ne svako svoj. Kakva zabluda!

Konačno, čovek mora da shvati jedno – da je BOŽJI, takav kakav je, kao i onaj koji spava pored njega ili onaj što prolazi pored njega u mimohodu. Božji, i NIČIJI više. Amin.

Tako će naučiti kako se živi i šta je u suštini odnosa sa drugim ljudima. Naučice da poštuje i svoje i tuđe pravo na život. I da voli obavezu da živi.

Zato: živi SVOJ život i pusti druge da žive SVOJE! Ionako ti životi, zapravo, i nisu VAŠI.