Ovaj tekst je stara fora, ali budući da je u kontekstu bloga, ne mogu da odolim...

Probudila sam se. Umila se brzo, pomuzla krave, dala jesti kokošima i zečevima, isterala koze i krave na pašu.
Probudila sam decu, napravila im doručak, spakovala ih za školu, odvezla ih u školu, pokosila travu.
Otišla sam na posao, posvađala se sa poslovodjom, izbacila ga napolje iz ofisa, uradila njegov i svoj posao, zaradila novce.
Došla sam kući, iscepala drva, skuvala ručak, podigla decu u školi, nahranila ih, platila porez na prihod, otisla na njivu obraditi kupus i krompir do mraka i u poslednji cas stigla na frizuru.
Vratila sam se kući, uterala krave i koze u štalu, napoila ih, spremila deci veceru, okupala ih i stavila krevet.
Oprala mašinu veša, platila račune i obnovila osiguranje za auto putem net bankinga, pregledala poštu, objesila veš, pojela komadic starog hleba sa medom i cajem.
Kad sam se konačno spremila krenuti leć', pade mi na pamet:
''AJME UŽASA! Moj muž! Celi dan leži na kauču neizjeban!!!''

Ne znam kako, kada, ni zašto, ali znam da sam se iz samosvesne, odvažne, strastvene osobe pretvorila u plašljivu, opreznu, introvertnu zicerašicu. Preformulisala sam se. Nešto kao promena agregatnog stanja... Iz čvrstog u gasovito.

Nestadoh!

Jesam li jedina kojoj se to dogodilo? Nisam čula za sličan slučaj u svom okruženju. Ipak, ne verujem da je ovaj fenomen natprirodan. Verujem da ljudi ćute o sebi ili se ne zagledaju u sebe i ne postavljaju pitanja. Samo žive, tek tako, rasplinuti...

Imam muža. On je, definitivno, u čvrstom stanju. Biće da se čvrsto i čvrsto odbijaju, kao plus i plus, pa se moje čvrsto vremenom dekomponovalo, prirodom pola. Hmmm...

Imam i sina. Čvrst, na oca. S njim sam u plus-minus odnosu. Još uvek.

A da mi vidite majku! Stena. Kamena gromada. Istina, lako se kruni po površini, ali ostaje jednako stamena.

To su “moji” ljudi. Naravno, oni nisu odgovorni za moje raštimavanje, Oni su samo takvi, veliki i divni u svojoj svojosti. Kriva sam ja, što sam pokušavala da budem njihova a oni moji. I da tako svi budemo naši, a ne svako svoj. Kakva zabluda!

Konačno, čovek mora da shvati jedno – da je BOŽJI, takav kakav je, kao i onaj koji spava pored njega ili onaj što prolazi pored njega u mimohodu. Božji, i NIČIJI više. Amin.

Tako će naučiti kako se živi i šta je u suštini odnosa sa drugim ljudima. Naučice da poštuje i svoje i tuđe pravo na život. I da voli obavezu da živi.

Zato: živi SVOJ život i pusti druge da žive SVOJE! Ionako ti životi, zapravo, i nisu VAŠI.