Ne znam kako, kada, ni zašto, ali znam da sam se iz samosvesne, odvažne, strastvene osobe pretvorila u plašljivu, opreznu, introvertnu zicerašicu. Preformulisala sam se. Nešto kao promena agregatnog stanja... Iz čvrstog u gasovito.

Nestadoh!

Jesam li jedina kojoj se to dogodilo? Nisam čula za sličan slučaj u svom okruženju. Ipak, ne verujem da je ovaj fenomen natprirodan. Verujem da ljudi ćute o sebi ili se ne zagledaju u sebe i ne postavljaju pitanja. Samo žive, tek tako, rasplinuti...

Imam muža. On je, definitivno, u čvrstom stanju. Biće da se čvrsto i čvrsto odbijaju, kao plus i plus, pa se moje čvrsto vremenom dekomponovalo, prirodom pola. Hmmm...

Imam i sina. Čvrst, na oca. S njim sam u plus-minus odnosu. Još uvek.

A da mi vidite majku! Stena. Kamena gromada. Istina, lako se kruni po površini, ali ostaje jednako stamena.

To su “moji” ljudi. Naravno, oni nisu odgovorni za moje raštimavanje, Oni su samo takvi, veliki i divni u svojoj svojosti. Kriva sam ja, što sam pokušavala da budem njihova a oni moji. I da tako svi budemo naši, a ne svako svoj. Kakva zabluda!

Konačno, čovek mora da shvati jedno – da je BOŽJI, takav kakav je, kao i onaj koji spava pored njega ili onaj što prolazi pored njega u mimohodu. Božji, i NIČIJI više. Amin.

Tako će naučiti kako se živi i šta je u suštini odnosa sa drugim ljudima. Naučice da poštuje i svoje i tuđe pravo na život. I da voli obavezu da živi.

Zato: živi SVOJ život i pusti druge da žive SVOJE! Ionako ti životi, zapravo, i nisu VAŠI.