Kada sam pre nekoliko dana došla po svog sina u vrtić, vaspitačica mi je, vidno uznemirena, prepričala upravo odigranu scenu sa mojim sinom u glavnoj ulozi, tokom koje on prilično snažno udara jednog dečaka “iz čista mira”. Događaj me je, naravno, potresao, a na pitanje: “Zašto si to uradio?” dobila sam jednostavan odgovor: ”On je udario A.” “Pa?” – upitah ja. “Pa, A. je moj drugar” – reče on, a ja zanemeh. Ova deca imaju 3,5 godine i onaj divan miks borbenosti, pravdoljubivosti i empatijske požrtvovanosti koji je, verujem, svojstven ljudskoj prirodi, a tako se lako izliže u odrastanju.

 

Odjednom, setila sam se svega: kako sam se potukla u vrtiću sa dve sestre bliznakinje, simultano, jer su treći put odbile da mi vrate MOJU igračku; nezgodnih pitanja javno postavljenih učiteljici, na temu njenog nepravednog favorizovanja pojedinaca; jedne obične partije Između dve vatre sa društvom iz kvarta, kada je pobeda bila pitanje života il' smrti... Ako se dobro sećam, skoro svi smo bili takvi. Pa gde smo nestali? Zašto smo pognuli leđa i uvukli glave u ramena? Da bismo lakše primali udarce?

 



Nedavno je bio Međunarodni dan ljudskih prava i ja sam, konačno, odlučila da saznam šta mi je to, kao građaninu sveta, rođenjem zvanično pripalo, te pročitah Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, od početka do kraja. Od A do Š, Deklaracija ima samo 30 članova koji staju na pet A4 stranica umereno gusto kucanog teksta. Hoću da kažem, može da je pročita i ono opismenjeno čeljade koje u čitanju baš i ne uživa. I svakako bi trebalo, možda baš sada i ovde (pdf).

 

U današnjem savremenom društvu ne poštuje se nijedan član Deklaracije, a pojedini se vrlo ozbiljno krše. Ne verujem da ova činjenica bilo koga iznenađuje, ali verujem da još ima onih koje će isprovocirati da preispitaju svoje misli, postupke, reakcije, težnje, osećanja, odnose, verovanja... Kao što je mene. Nakon preispitivanja, došla sam do sledećih zaključaka: živim uskraćena za mnoga prava (#fail), a nekolicu prava i sama uskraćujem drugime (#mefail) što je za mene bolno, ali i korisno saznanje jer mi daje mogućnost da se promenim. Takođe, neka prava sama sebi uskraćujem !?! (#epicfail).

 

(preuzeto sa www.sportin.ba)

 

Ne prođe nijedno jedino jutro, a da me u srpskim dnevno informativnim novinama ne dočekaju naslovi poput prošlonedeljnih: “Drama ispred Agencije za privatizaciju - Sprečen skok radnika s krova petospratnice”; “Zaposleni u Dnevnik Holdingu nastavljaju štrajk glađu”; “Sedmi dan blokade međunarodne pruge Beograd-Niš”; „Budimka blokirala Požegu”; “Poslodavci kriju povređivanja u firmi - Posle povrede na radu slede otkazi”... Moja kratka analiza: Država (WTF is that?) odavno ne vodi računa o svojim građanima, ako nisu političari. Poslodavci su postali neorobovlasnici i formirali novu društvenu kastu. A zbunjeni radnici ispaštaju, rade bez plate, ne smeju da se razbole jer nemaju zdravstveno osiguranje, trpe jer nemaju hrabrosti, siromaše, gube se, pucaju po šavovima.

 

Braćo i sestre ljudi, borite se za svoja prava, jer se niko neće boriti umesto vas!!!

 

U Deklaraciji lepo piše “da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima; da se niko ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti; da se niko ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju; da svako ima pravo na rad, slobodan izbor zaposlenja, pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti; da svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu”. Dajte, izvucite glave iz peska, delajte, suprotstavite se, izoštrite onu vatrenu borbenost koju ste živeli u detinjstvu! Ne čekajte da samo prođe, ne trpite iz straha, imajte na umu slobodu izbora i mogućnost promene. Ima li dobrovoljaca?

 

Evo, ja krećem prva - za primer. Pozivam se na Članove 22, 23, 24 i 25. U sledećem javljanju biću više čovek sa manje poslodavaca-neorobovlasnika na svojoj grbači.

 

(preuzeto sa www.blic.rs)

 

Who's next?